Kako oporaviti narušeni ekosistem?
Šta je ekosistem?
Živa bića (biocenoza – životna zajednica) i njihovo okruženje (biotop – životno stanište) međusobno su povezani kroz procese kruženja materije i energije čime formiraju komplesne celine – ekosisteme. U okviru ekosistema živi organizmi se hrane, kreću, dišu, razmnožavaju, nalaze zaklon i zaštitu u okviru specifičnih (uniformnih) uslova sredine koji vladaju na datom prostoru.
PRIMER
Odlični primeri različitih ekosistema su: bare, močvare, potoci, reke, jezera, livade, listopadne šume, itd. Dakle, u okviru ekosistema žive specifični organizmi (bakterije, alge, gljive, biljke i životinje) koji su prilagođeni uslovima koji vladaju u njihovom staništu. Različiti ekosistemi u jednoj klimatskoj zoni grupišu se u veće celine – biome (npr. tundre, tajge, pustinje, itd.).
Pripremili smo za Vas priručnike, vodiče, e-knjige, male sisteme, eko umetničke slike… Pogledajte ponudu naših proizvoda klikom OVDE.
Zašto ekosistemi bivaju narušeni?
Ekosistemi kod kojih je došlo do prekidanja procesa kruženja materije i energije čine narušeni ekosistem. Ove promene najčešće prouzrokuju ljudi. Odličan primer jesu poljoprivredne površine koje su nastale krčenjem šuma, uništavanjem livada, isušivanjem bara i močvara ili menjanjem tokova reka.
Namenski, a ponekad i slučajno, se vrši uništavanje različitih ekosistema pod uticajem ljudi. Međutim, ekosistem može da se naruši i prirodnim putem, npr. promenom klimatskih faktora (dezertifikacija, erozije, dugotrajne poplave ili suše, globalno zagrevanje, itd).
Zašto bismo oporavljali narušeni ekosistem?
Pored siromaštva i globalnog zagrevanja, narušeni ekosistemi zajedno sa izumiranjem vrsta predstavljaju jedan od najvećih ekoloških problema. Uništavanjem ekosistema uništavaju se celokupne zajednice organizama koje žive na datom prostoru i pokreće se domino efekat izumiranja vrsta.
Što je veći biodiverzitet (veliki broj različitih vrsta organizama) nekog ekološkog sistema to je ekosistem kompleksiniji i stabilniji. Stabilni ekosistemi poseduju veliki kapacitet samoobnavljanja i samprečišćavanja pružajući ljudima različte benefite. Neki od benefita su: stvaranje kiseonika, prečišćavanje vazduha, zadržavanje i dostupnost pitke vode, izvor kvalitetnih prinosa, rekreacija, zdrava životna sredina, medicinski značaj, itd.
Kako oporaviti narušeni ekosistem?
Hajde da zamislimo jedan potpuno narušen ekosistem i da prikažemo kako bismo mogli da ga oporavimo. Kao odličan primer može da posluži poljoprivredna površina nastala uništavanjem jednog šumskog ekosistema.
Dakle, šuma je posečena, korenje povađeno, živi organizmi proterani ili pobijeni, zemlja zagađena pesticidima i drugim otrovima, itd. Sve što je ostalo jeste jedna vrsta organizama, odnosno biljna kultura koja je uzgajana na datoj površini. Najverovatnije da ta biljna kultura nikada nije ni bila član datog ekosistema.
NARUŠENI EKOSISTEM MOŽE SAM DA SE OPORAVI?
Priroda je nevorovatno otporna, a narušeni ekosistemi mogu sami da se oporave ukoliko im obezbedimo adekvatne uslove. U prethodno pomenutoj situaciji, često je dovoljno samo da prepustimo stvar prirodi i ubrzo bi tu jednu biljnu kulturu zamenili korovi, zatim bi se pojavilo žbunje, insekti, glodari, ptice, a na kraju, posle nekoliko godina ili decenija, drveće i krupnije životinje.
Jedna grupa organizama bi privlačila druge, uspostavili bi se sve kompleksniji lanci ishrane, a novi ekosistem bi nakon dužeg vremena izgledao slično onom ekosistemu koji je tu nekada postojao. Ovo sve bi bilo moguće ukoliko se na datoj površini nalazi stabilno zemljište sa adekvatnim zadržavanjem vode i bez dodatnog negativnog ljudskog uticaja.
Kako ponovo formirati ekosistem ili napraviti novi?
Hajde da još malo zakomplikujemo situaciju u odnosu na prethodni primer, neka na datoj površini nema ničega. Recimo da je vršeno iskopavanje ruda, pa je cela površina ostala ogoljena. Ostala je samo tvrda kamenita podloga bez plodnog zemljišnog pokrivača. Ovakvo stanište nudi veoma teške uslove za opstanak živog sveta.
Dakle, nema plodnog zemljišta, samim tim nema ni biljaka, a zadržavanje vode je jako loše. U ovakvim uslovima žive organizmi koji su prilagođeni ekstremnijim uslovima sredine, kao što su neke bakterije, gljivice, alge, možda neki otporniji korov, neki insekti i poneka zalutala krupnija životinja.
KAKO OBNOVITI NARUŠENI EKOSISTEM ILI FORMIRATI NOVI?
Postoje tri ključna koraka:
Korak 1: Stabilizovati zemljište.
Korak 2: Omogućiti adekvatno zadržavanje vode.
Korak 3: Posaditi pionirske vrste.
Video prikaz ključnih koraka za oporavak narušenog ekosistema. Izvor: Youtube kanal Andrew Millison
Stabilizacija zemljišta
Vremenom, kroz duži niz godina, aktivnošću različitih organizama i pod uticajem vetra, kiše i poplava, na ogoljenoj površini pojaviće se zemljište na kojem mogu da se zadrže i biljke. Međutim, ukoliko želimo da ubrzamo ovaj proces potrebno je veštački naneti sloj zemljišta. Struktura i sastav zemljišta bi trebalo da budu slični onim koji su postojali u originalnom ekosistemu.
Kada bismo na kamenu podlogu nasuli velike količine plodnog zemljišta, postoji mogućnost da bi došlo do spiranja i erozije zemljišta. Zbog toga je potrebno da se odradi stabilizacija, odnosno da se na podlozi naprave različite konture, poput barijera, brana, terasa i udubljenja. Ove konture će sprečiti spiranje zemljišta i omogućiti bolje zadržavanje vode. Položaj kontura zavisiće od uslova (kretanje vetra i vode, nagib terena, vodopropustljivosti terena, itd.) koji vladaju na datoj lokaciji.
Zadržavanje vode
Bez vode nema života. Voda je ključni faktor bez kojeg niti jedan organizam ne može da živi. Adekvatno zadržavanje vode se odnosi na dugotrajnije čuvanje vode. Ukoliko nakon kiše sva voda brzo ispari ili drenira, to je veliki problem za celokupnu životnu zajednicu datog ekosistema.
Ukoliko postoji potok ili močvara, to predstavlja veliki benefit za ekosistem. To bi značilo da se okolno zemljište natapa vodom i hranljivim materijama, a da životinje imaju izvor vode. Ukoliko ne postoji nešto što dugoročnije zadržava vodu, onda je neophodno napraviti prirodne ili poluprirodne rezervoare.
REZERVOARI
Rezervoari se prave na mestima gde postoje udubljenja ili na mestima gde su postavljene brane koje sprečavaju spiranje zemljišta. Za pravljenje rezervoara potrebno je koristiti nepropustljive ili polupropustljive materijale, kao što su glina i kamenje ili veštački materijali (npr. folije). Barijerama i branama kišnica se usmerava ka rezervoarima. Poželjno bi bilo da postoji više rezervoara – kolektora na mestima gde se voda sliva. Iznad rezervoara naknadno se sadi drveće da bi pravilo hlad, čime se sprečava dodatno isparavanje vode.
Uvođenje pionirskih vrsta
Postojanje trajnijih izvora vode povećava biološku aktivnost i formira drastično povoljnije uslove života. Adekvatno zadržavanje vode će podstaći pojavu pionirskih vrsta koje će da privlače druge organizme. Voda i hrana su sve što je za početak potrebno za privlačenje organizama i pokretanje sledećih faza:
Prva faza
Minimalna količina vode i odgovarajuće hrane je dovoljna za pojavu mikroorganizama. Oni će poboljšavati kvalitet zemljišta i razlagati (mineralizovati) mrtvu organsku materiju. Prisustvo vode i minerala usloviće pojavu ponirskih biljaka. To su otpornije biljke, tj. biljke koje podnose oskudne i teške uslove. Najčešće se radi o jednogodišnjim biljkama, kao što su korovi, trave, sukulente, bobičaste biljke, i slično.
Pionirske biljke će privući životinje koje se hrane biljkama, a biljojedi će privući mesojede. Jedna grupa organizama privlači drugu čime se uspostavljaju lanci ishrane i procesi kruženja materije i energije. Dakle, ekosistem postaje sve kompleksniji i stabilniji. Dovoljno je svega nekoliko godina da ovaj predeo postane jedan klasični livadski ekosistem. Ukoliko smo planirali da napravimo livadski ekosistem, onda smo to u ovom koraku i postigli.
Druga faza
U ovoj fazi dolazi do pojave žbunastih biljaka. Biljke sa dužim korenovim sistemom i većim nadzemnim delom drastično povećavaju biodiverzitet. Dakle, radi se o pojavi sve većeg broja različitih vrsta mikroorganizama, biljaka, gljiva i životinja. Krupnije životinje su livadu do ovog trenutka posećivale samo povremeno, a sada dobijaju priliku da u okviru ovog ekosistema nađu sklonište i zaštitu. Ova faza predstavlja prelazak između livadskog i šumskog ekosistema.
Treća faza
Pojavom pravog drveća otpočinje treća faza koja može da traje tokom više decenija. Drveće bolje zadržava vodu i dublje prodire u podlogu obogaćujući je organskom materijom. Više senke, više organske materije u raspadu, više životnog prostora, više mesta za skrivanje, više biomase, dublje i plodnije zemljište, itd. Ovakvi uslovi omogućavaju još veću bioraznolikost.
U ovoj fazi nastaje šuma sa uspostavljenim komplesnim lancima ishrane, odn. dosta stabilniji ekosistem. Da li će ekosistem izgledati identično kao i onaj koji je nekada tu postojao, sigurno da neće, ali će svakako izgledati dosta slično.
UTICAJ ČOVEKA
Šteta koju čovek može da učini za svega nekoliko dana deluje toliko pogubno za prirodu da joj je neophodno jako mnogo vremena (decenije i stoleća) da se sama obnovi. Međutim, da bismo dodatno ubrzali formiranje ekosistema neophodno je unošenje pionirskih vrsta, prvenstveno jednogodišnjih i višegodišnjih biljaka.
Kako da znamo da li je narušeni ekosistem uspešno obnovljen?
Zdravlje ekosistema može da se utvrdi preko prisustva tri ključna parametra:
BIOMASA
Živi organski materijali koji su prisustni u ekosistemu (biljke, životinje, mikroorganizmi, gljive i alge). Zdravi ekosistemi imaju veliku količinu biomase.
NEKROMASA
Količina mrtvog organskog materijala (opalo lišće, suve grančice, mrtvi organizmi…). Zdravi ekosistemi imaju mnogo mrtvog materijala koji se rasprada i formira plodno tlo, odnosno hranu za žive organizme.
BIODIVERZITET
Raznolikost prisustva živog sveta. Što više različitih vrsta organizama postoji to je ekosistem kompleksniji i stabilniji. Odličan primer ekosistema koji poseduje velike količine sva tri parametra jeste Amazonska prašuma koja je možda i najbolji primer stabilnog ekosistema.
SRODNI ČLANCI
Srodne članke možete da otvvorite i prelistate klikom OVDE.
